Drugačiji, ali ne i deficitarni

Drugačiji, ali ne i deficitarni

“Ti si glup, ti ništa ne možeš da zapamtiš”! “Nikako da se smiriš”! “Kako si bezobrazan i lenj”! ”Uvek ti moraš da si drugačiji”. ”Slušaj kada ti se priča” „Šta sad izmišljaš“, itd.

Ako si od najranijeg detinjstva slušao ovakve rečenice, u tebi je skriveno nešto posebno. Nešto  u tebi je izazivalo ovakve spoljašnje rekacije, samo sa jednim ciljem – da se otvoriš i oslobodiš, pokažeš svetu da ti postojiš. Nisi lud, nisi budala, nisi frik, nisi čudan i sl, samo si drugačiji i poseban. Ti možeš da daš ono što drugi ne, da doneseš balans gde on nedostaje, jer je to tvoja skrivena moć. Upotrebi je.

Počeo sam da osećam masovni pad i propast od svoje 7me godine i polaska u najgore mučilište u istoriji čovečanstva – školu. Nakon polaska u istu, život mi se okrenuo naglavačke, od radosnog i nasmejanog deteta, postao sam vrlo srkušen i poražen. Osećao sam da mi je neko oduzeo sve. Bio sam izrazito nemiran i nestašan, 100 na sto trablmejker. Ono što sam ja hteo da učim, nisu podučavali. Tamo nisam imao nikakve šanse i nikakvu podršku. Odbačen sam bio od strane celog školskog sistema. Nemirno dete, koje je bilo željno znanja i učenja, nije imalo nikakve šanse da prosperira. Katastrofa na pomolu. Nevolje sa ponašanjem, nevolje u lošem učenju i odbacivanju, rezlutiralo je da se do neke 14te godine osećam užasno. Najednom, Hemija mi je uzela pažnju i počeo sam da briljiram u njoj. Na kraju sam teškom mukom završio i fakultet, ali ipak, nisam našao ispunjenje u tome. Mnoge poteškoće sam prevazišao saznanjem da jednostavno funkcionišem drugačije i da tome trebam da se prilagodim. Neka, dok znam šta je, dobro je. Sad je momemnat za duboke promene… Vratiti se u 7mu godinu i sve odživeti punom radošću.

Poenta je da ti, koji si drugačiji, etiketiran, proglašen ludim i sl, moraš da uradiš najhrabriju stvar u svom životu. Otpustiš svoje strahove, otvoriš se, izložiš svetu i pokažeš ko si i šta umeš, uprkos kritikama. A umeš mnogo, mnogo više nego što misliš, znaš duboko da je tako. Teško je, zahteva mnogo odricanja, ali se isplati. Neka, u redu je ako nije po standardima i pravilima. Moguće je, izađi, daj sebe, otvorićeš ono što si dugo želeo. Izblamiraj se, kiksni, tu je čar. Znam, neprijatno je, ali mora da ide. Nema drugi način. Pomisli samo na satisfakciju kada to prevaziđeš, osećaj trijumfa, još ti protiv koga je bio ceo svet, uprkos najgorim šansama. Samo se ti zajebi debelo i biće sve ok. Pakao si prošao, znaš da je sve u redu na kraju.

Ovo je poruka svim neprilagođenima i drugačijima. Izađite, bitni ste za promene koje su neophodne…