Lepa ulica

Lepa ulica

Upravo, mnogi događaji iz bliske prošlosti naterali su me da napišem ukratko zanimljiva opažanja. Pažnju mi je privukao izraz ’’Ma k’o da je bitno“.

Posmatram, mnoge stvari odlaze i nestaju iz naših života na loš, ili ružan način, veoma jednostavne i drage. Recimo, šetao sam jednom ulicom, koja je uvek bila lepa i lepo sam se osećao u njoj. Asvalt pun rupa, neočišćen sneg zimi, kola parkirana po trotoarima i slična svakodnevnica, ali mi nije to bilo bitno, nego što sam prolazio ispod lepog i mirišljavog drvoreda lipe. Lepe fasade, ukrašeni prozori i kibicfensteri, noćni pogled na zvezde su davali fenomenalan osećaj prolazka kroz prvo sanjarenje. Dolazi ideja da se ulica napokon uredi, dosta je bilo saplitanja o rupe, poplava i sl, svaki čovek će moći dostojanstveno da hoda njom ako nije mogao ranije. Odlično, dolazi promena koja se dugo isčekuje. Radovi su gotovi. Ulica je presvučena, asfaltirana, nov trotoar i put krase ovo mesto kojim rado koračate, nema saplitanja. Međutim, nema lipe u ulici više, sve je nestalo… Automobili su i dalje loše parkirani… Slivnici nisu uređeni, pa kiša kvasi ceo trotoar… Pobunim se iz ljudskosti i ljubavi prema lepom sa pitanjem „Šta je ovo? Ovo je baš LOŠE!“ Dolazi vam odgovor od vama bliskih ljudi: Nemoj da si tako negativan, to je loše po tebe, vidiš da napokon ulica izgleda uljudno, za razliku od ranije. Čuj negativan, standardna etiketa kad se ne slažeš sa novim, ali pogrešnim. Registrujem šta jeste, ne može se ignosrisati tako nešto. Ma kakvi, jesi, kako si primetio baš to. Da, samo što je potpuno nestao drvored iz ulice a nije morao da se iseče, samo da se uredi i bilo bi fenomenalno. Ma k’o da je to bitno sad, bitno da može da se prođe i da je uređeno.

Vremenom smo zaista počeli da žmurimo nad stvarima koje su zaista bitne i kad ih nema „jadikujemo“ za njima. Ide prvo to kao da je bitno, posle toga nastaje samo, e šteta što nije, od istih osoba koje tvrde da su vedrog pogleda na svet. Da li je rešenje u životu da zaista ostvarimo pozitivnost, ili što ja volim da kažem, da budemo pseudopozitivni? Da gledamo sve lepšim očima, iako nije. Tako je, treba biti optimističan, radostan i veseo, to je jedni način da nešto uradimo lepo, drugi ne postoji, koliko ga god tražili. Trebali bi da čuvamo šta volimo. Kod pseudoptimizma mislim da se krije sebičnost u stvari, pa i veliki strah/kukavičluk. Na šta mislim? Lepo, ja ću da imam pozitivan stav, makar i veštački, meni je lepo, sebi sam učinio, drugi neka se snalazi, kako god da mu je posle. Time se povređuju drugi, najčešće ljudi do kojih nam je stalo i koje volimo.

Nakon svega, smirenih strasti i emocija, jedino prihvatanje ostaje. Da prihvatimo da je stanje promenjeno i idemo dalje. Jeste , ne miriše lipa više…

Mada, i dalje je lep osecaj tu. Zašto odjednom takva promena stava?

Jer miriše u sećanju, kada se tom ulicom korača.