Miris nje

Miris nje

Divna mirisna noć, ona i ja na otvorenom, iznad grada, na povetarcu koji promiče između nas. Kose nam se mrse, lepršaju, gledamo se nepomično, vreme je usporeno… Smešak, oduševljene oči, duša je pronašla šta traži…

Proleće, život se probudio u posle dugog sna. Želeli smo da se vidimo, kasno uveče, na planini, u tišini. Uzbuđenje je probuđeno nama.

Zagrljaj je usledio, tako čvrst, u dubini nežan i oslobađajuć. Pogledi su dugi, bez treptaja, veliko uzbuđenje i strah u isčekivanju novog poljupca. Vreme je sada stalo za nas dvoje, celo biće oseća trenutak.

Osećamo, svaki deo našeg bića živi u tim momentima, samo mi postojimo, povezani sa celim svetom, sve je deo nas. Da li je ovo istina? Da li ovo zaista postoji? Nije ni bitno, dok je zaljubljenost tu, ona i treba da bude tako intenzivna, ali i kratka.

I večnost prođe, rastanak dođe na kraju, dvoje se lagano razilaze, držeći se za ruke, pogledima u očima. Odlaze i dalje zadržavajući taj divan osećaj u sebi.

Ali, oboje dobro poznajemo istinu, da je sve to prolazno, da su ovakvi momenti kratki i da ne traju večno. Držimo zaljubljenost koliko možemo. Nakon nje, odlučićemo se za najhrabriji korak, da u nama izgradimo najmoćniji osećaj… osećaj iskrene ljubavi.